Програм рада са децом у болници

Васпитачи су више од 20 година присутни на дечијим одељењима многих болница на Савском венцу, где деца бораве:

 

* ради краћих интервенција:

1. Очна клиника

2. Кожна клиника

 

* у дневним болницама:

1. Институт за ментално здравље

2. Клиника за аудиолошку рехабилитацију

 

* на дужем болничком лечењу:

1. Завод за церебралну парализу

2. Завод за рехабилитацију Др Зотовић

3. Плућно и одељење за ТБЦ болнице др Драгиша Мишовић

4. Неуропсихијатријска клиника за децу и омладину

5. Стационар у Липовици Завода за психофизиолошке поремећаје и

Патологију говора др Цветко Брајовић

6. Одељење за онкологију и радиологију

 

Рад је организован у мешовитим узрасним групама, у простору који се у много чему разликује од вртића; за рад се користе болесничке собе, трпезарије, ходници, тек у мањем броју случајева просторије су посебно опремљене за вртић.

Хоспитализација је пуна стресова. Појављују се негативна осећања, анксиозност, страхови и депресивност. Реакције могу да се крећу од непосредних аверзивних (узнемиреност, плач, интензиван страх, негатизам, бес, агресивност).

Деца манифестују тешкоће у прилагођавању, осећају се напуштено, страхују од болести и интервенција. Регресивне и пасивно зависне реакције се не морају одмах приметити: повлаче се у себе, не комуницирају, реградирају и понашању и навикама, „лепе“ се за родитеље. Одложене реакције дешавају се чак и пар месеци по напуштању болнице, а манифестују се у променама расположења, слабом концентрацијом, узнемиреношћу, повлачењем, ноћним-дневним мокрењем.

Мала деца не могу да вербализују па своја осећања испољавају путем старих и нових страхова, предшколска и старија деца развијају соматске симптоме (главобоља, болови у стомаку) или развијају дифузну анксиозност. Значајан фактор у настанку ових реакција је сепарациони страх због одвајања од мајке и породичне средине, као и страх од болести, од непознатог, од болних и непријатних процедура које прате испитивање и лечење.

Игром и играчкама васпитач болницу приближава ванболничкој средини и обавезује емотивну и топлу атмосферу, водећи рачуна о потребама деце. Помаже детету да превлада трауму: припрема га за интервенцију или терапију, омогућава му да говори о својим искуствима, пружа подршку.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *